Herceg Novi dugo brani dostojanstvo velikih umjetnika i umjetnosti
Čovek ima pravo da ćuti sve dok mu srce samo ne progovori. I eto, već danima, od samog otvaranja Filmskog festivala u Herceg Novom, piše se u meni zahvalnost prema ovom gradu i ljudima koji u njemu žive i koji ga vode.
Već više godina dolazim u Novi pravo sa „Dana Dostojevskog“. Iz duhovnog Optinskog raja dolazim u Herceg Novi kao u grad – u raj umetnosti.
Htela ne htela, posle premijere filma „Dom“, koji nosi prekrasnu poruku da svoj dom ne smemo ostavljati, i nakon dešavanja na otvaranju festivala, nameće mi se pitanje iz „Sna smešnog čoveka“ Dostojevskog — ukoliko bi postojala planeta na kojoj bi vladao raj, da li bi samo jedan jedini čovek uspeo, ne daj Bože, da ga pobedi?
Branim se od takvih misli. Suviše dugo ovaj grad brani dostojanstvo velikih umetnika i umetnosti uopšte.
U vremenu kada je umetnost, kao i duša ljudskog bića, pod velikom pretnjom, svi moramo naći snage da je čuvamo. Makar u dane festivala, kao što su se za vreme Olimpijskih igara zaustavljali ratovi, da je ne izlažemo udarcima i teroru banalnosti i politizacije.
Zahvalnost gradu u kome u Kući Andrića nastupam svake godine, gradu koji mi daje inspiraciju i za novu predstavu po motivima Andrića, a koja me čeka u „Narodnom pozorištu“ u Beogradu na jesen, zapravo ne pišem ovih nekoliko dana, već svoje „Zapise o Herceg Novom“ pišem godinama.
U prilog tome da jedan čovek, pa ni mnogo njih, ne mogu uništiti opstajanje duhovnosti i lepote, želim Herceg Novom i njegovim divnim ljudima da uvek, kao i do sad, budu sabrani u najlepšem zalivu, pod krošnjom Savinskog bora i kulturnih zbivanja u ovom gradu.
Dok se otvaraju besmisleni napadi po mrežama za zaglupljivanje ljudi, predlažem da svi doprinosimo da umetnost bude zaštićena od politizacije, onako kako more moramo braniti od prljavštine, a šumu od vatre.
Gradu Andrića, Njegoša, Raičkovića biće lako da ugasi i ovaj kratkotrajni požar. A kao makar jednu kofu vode, na dan praznika donosim nekoliko misli o Savinskom boru koji nas okuplja.
„Lice Savinske Bogorodice kao da i nije naslikano, već izvajano onim materijalom, toplinom onog drveta koje ne može izgoreti.
Sasvim je moguće da je u pitanju boja viševekovnog bora koji je izrastao ispred crkve pružajući ruke svoje Ljubavi na sve strane sveta.
Grananjem ovog Bora pogledi Bogorodice pružaju se zracima koji nemaju pravolinijski put. Njena Nežnost satkana je od treperenja sunčane svetlosti, talasanja morskih dubina, vijugavih razgranatih staza njene Ljubavi.
Uslišio je taj Bor molitvu svih onih koji su u Savinu dolazili, možda više od bilo kog drugog Čoveka ili čak Svetitelja, i poželeo da se natkrili nad svakom iskrenom suzom koja je stigla do Savinske uvale. Svaki novi zeleni grm njegovog grananja odgovor je na jedan ljudski vapaj. Pruža nam ruke svoga korenja izraslog u zemlji osveštanoj Savinim koracima.
Naslikana je Majka bojama ognjišta koje se nikada ne gasi, bojama ognjišta svoga srca.
Bogomajka i jeste, onaj zaliv u kome je Stvoritelj usidrio Nojevu barku.
U Savini – iznad prostora i vremena, na tromeđi kopna mora i neba, vazduh ne dišemo da bismo bili živi, već da bismo dušom udisali miris Blaženstva“.
Ivana Žigon