Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Đurđevdan, jedan od najznačajnijih i najlepših praznika u srpskoj, romskoj i širem balkanskom narodnom predanju koji je ujedno i krsna slava u mnogim domaćinstvima. Praznik Svetog Đorđa obeležava dolazak proleća, buđenje prirode, zaštitu stoke i ljudi, i nosi bogat splet običaja, verovanja i rituala i hrišćanskih i predhrišćanskih.
Običaji i verovanja našeg naroda vezani za Đurđevdan postojali su i pre nego što je prihvatio hrišćanstvo. Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta, praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Stoga se većina običaja koji postoje u narodnom verovanju odnose na zaštitu, zdravlje i plodnost.
Najčešći običaj je pletenje venaca od lekovitog bilja i pranje vodom u koju su uronjene lekovite biljke.
Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija. Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa prethrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.
Foto: Printscreen/Youtube
Đurđevdan je praznik sa jako puno običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.
Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.
Đurđevdanski venčić i kupanje u reci
Foto: Gulnara Mandrykina / Alamy / Profimedia
Glavni običaji su: pletenje venaca od bilja, umivanje biljem i kupanje na reci. Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije.
Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni – da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.
Venčići od cveća
Opletu se venčići od “đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić). Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Foto: Shutterstock
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – da budu zdrava kao dren, devojke – da se momci grabe oko njih, stariji – da budu zdravi, domaćin – da mu kuća bude dobro čuvana..
Molitva Svetom Đorđu
Muke strašne izbegao nije,
divni Velikomučenik Sveti Georgije.
Sve zemaljsko on prezre i odreče,
da Carstvo Nebesko večno steče.
Videlo je u tami što nam svima sija,
slava divnog Velikomučenika Georgija.
Duša naša smerno blagodari,
zastupnika takvog što nam Bog podari.
Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži,
ime svetoga ljubav i veru osnaži.
Zato se tebi u muci molimo,
i tvoje pomoći vapićući prosimo.
Usliši i sada molbe naše nevoljne,
molitve primi skromne, dragovoljne.
Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi,
ne ostavi nas u nevolji i bedi.
Čuj glas napaćenog našeg roda,
seti se srpskoga naroda.
Da nam dušman više ne preti,
pomozi nam, Georgije Sveti.
Običaj izgovaranja “mantafe” se izgubio, ali su ostala svedočanstva o njima u delima Borisava Stankovića, najvećeg tragičara ljudskih duša, pisca koji je pisao o svom rodnom gradu, njegovim ljudima, običajima i tradiciji.
U čanak bi se sipala voda, a u nju stavilo crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, pa bi se sve to stavilo pod bokor ružinog grma. Devojke iz grupe bi oprale noge svežom vodom i obrisale ih. Donosila bi se zdela ispod ružinog grma, pa se jedna devojka pokrije velom preko glave i daje joj se ogledalo, te ona iz čanka vadi kite cveća. Mantafa se izgovara na turskom jeziku, u stihovima kratkih sadržina. Ona devojka koja izvadi kitu cveća iz čanka ili ćepčeta, dok se u prevodu kazuje mantafa. Svaka devojka ovo ponavlja sve dok se ne završi mantafa. Kada se mantafa završi ona devojka koja je poslednja izvukla kitu cveća, vadi je iz čanka, a zatim tom vodom počinje da prske devojke. Veruje se da će ona devojka koja bude isprskana tom vodom biti završena i da će je udati, zbog toga ostale devojke beže od nje, kako ne bi bile pokvašene.