Na ikonama za praznik Đurđic, ovaj svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci
Svetog Georgija ili svetog Đorđe/Đurađa – kako u narodu zovu ovog sveca, pravoslavni Srbi slave dva puta u godini.
Sveti Đorđe ili Đurđevdan slavi se u proleće, na dan njegovog stradanja u vreme rimskog car Dioklecijana 23. aprila po starojulijanskom, odnosno 6. maja po gregorijanskom kalendaru.
16, novembra slavi se Đurđic, u znak sećanja na dan prenosa moštiju ovog sveca iz Nikomidije (sada Izmir u Turskoj) u grad Lidu Palestinsku.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama sveti Georgije je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere. Ta ikona je, po nepisanom pravilu, u domovima onih koji slave Đurđevdan.
Na ikonama za praznik Đurđic, ovaj svetac se predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.
U MUKAMA SE NIJE ODREKAO HRISTA
Sveti Georgije rođen je u maloj Aziji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici, ali je kao dete ostao bez oca i sa majkom se preselio u Palestinu.
Kada je odrastao, car Dioklecijan ga je postavio za vojnog zapovednika, a kasnije i za vojvodu.
Za vreme Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana. Đorđe je na jednom saboru govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima, a tada je caru priznao da je i sam hrišćanin.
Zbog toga je car naredio da Đorđa stave na muke – osudio ga je na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.
Car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Iako je okupljen svet očekivao da će se Đorđe odreći Hrišćanstva, on je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu.
Videvši to, Dioklecijanova žena Aleksandra je viknula: “I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.”
Car je zbog toga naredio da se Đorđu i Aleksandri odrubi glava. Pogubljen je 23. aprila po starom kalendaru ili 6. maja po novom 303. godine.
Predanje Crkve kaže međutim da “to nije kraj njegovim javljanjima i čudima”. Pod njegovim uticajem “mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije… “
Molitva Svetom Georgiju
“Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari. Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapijući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam Georgije Sveti”.
POSLEDNJA ŽELJA PRED SMRT
Veruje se da je u noći uoči stradanja, sveti Georgije video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti Georgije je to snoviđenje ispričao svom slugi i zamolio ga da njegovo telo prenese u Palestinu, zavičaj njegove majke.
U vreme cara Konstantina hrišćani su u Lidu u Palestini sazidali hram sv. Georgija. Prilikom osvećenja hrama prenesene su i mošti svetitelja, nakon čega su se tu, po predanju, dogodila “bezbrojna čudesa”.
Sam taj hram je dva puta rušen, ali i obnovljen.
Prvo rušenje se zbilo 1010. godine, a obnovljen je na sam praznik Đurđic, i zbog toga se ovaj praznik ponekad naziva i Obnovljenje hrama Svetog velikomučenika Georgija.
Drugi put, hram su porušili muslimani u vreme trećeg krstaškog rata.
Obnovljen je 1872. godine. Danas se praznuje prenos moštiju sv. Georgija u grad Lidu Palestinsku.
Ta seoba moštiju u Palestinu, odakle mu je majka bila rodom i gde je imao veliko imanje koje je razdelio siromasima, bila je poslednja želja svetitelja pred smrt.
ŠTA SE SME, A ŠTA NE SME
Dani od Đurđica do Svetoga Mrate nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova. U vreme mratinaca ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove.
U selima zapadne Srbije u ove dane se klalo, ćuteći u ranu zoru na kućnom pragu, crno pile ili mlad crni petao.
Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne bi pustio nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.
POMAŽE NEVOLJNICIMA
Kult svetog Đorđa prihvatili su najpre viši slojevi srednjevekovnog društva. Za svog zaštitnika uzimali su ga viteški redovi i neki gradovi, da bi se brzo proširio i u narodu i postao rasprostranjen u celoj Evropi.
Narod ovog svetitelja ubraja u zaštitnike, koje su ljudi u
Narod ovog svetitelja ubraja u zaštitnike, koje su ljudi unevolji prizivali. Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne.
Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan.
Sam Đurđic neme posebne običaje i u Srbiji se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave.
Uoči slave dolazi sveštenik u kuću i sveti vodicu kojom domaćica mesi slavski kolač, koji seče sveštenik u crkvi i preliva ga vinom (ili to radi domaćin kod kuće). Za slavu se pali slavska sveća, koja treba da gori celog slavskog dana. Gasi je domaćin u prisustvu ukućana tek uveče, pošto se najpre prekrsti. Običaj je da domaćin ne seda dok sveća gori. On po verovanju naroda mora da “dvori” slavu.
Kažu da je Đurđic po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora.
Nepokretni je praznik – ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna hrana.
Na liturgijama u pravoslavnim hramovima pominje se stradanje svetog Đorđa.
