28,9K

Sto sedamdeset godina stara vojna tvrđava iz vremena Austrougarske na ostrvcetu u Bokokotorskom zalivu obnovljena je i ove godine je primila prve goste kao hotel.

Mrak, memla, glad i mučenje. Sjaj, belina, mirisne note, otmena hrana, meditacija i masaže. Sve je to Mamula.

Ova 170 godina stara vojna tvrđava na ostrvu Lastavica, na ulazu u Bokokotorski zaliv, u vreme Drugog svetskog rata bila je logor pod upravom italijanskih fašista, a nedavno je postala luksuzni rizort hotel.

U ćelijama koje su danas apartmani u ovalnom prizemlju crnogorske tvrđave od belog kamena, pre osam decenija na logoraše su motrili vojnici Benita Musolinija.

Na desetine zatočenika je ležalo u istoj prostoriji s pogledom na pučinu, gde su spavali, često gladovali i vršili malu i veliku nuždu.

U tom smradu su „delili dobro i zlo”, kaže ćerka logoraša Olivera Doklestić za BBC na srpskom.

„Najveća radost mom tati je bila kad bi mu jednom ili dva puta sedmično dopalo da izručuje kiblu, bure od potrošenog benzina koje je njima služilo kao toalet.

„Izručivalo se drito u more, dole na plažu, i to mu je bila najveća radost jer je mogao da se nadiše zdravog vazduha i da se oseća kao čovek”, opisuje Doklestić iz Herceg Novog.

Ona je među mnogim meštanima koji su bili protiv odluke Vlade Crne Gore da ostrvo Lastavicu i tvrđavu Mamulu, kao kulturno dobro, 2015. daju stranoj kompaniji Oraskom u zakup na 49 godina.

Država podržala projekat

Mamula je tada privukla i pažnju svetske javnosti.

Tadašnji predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić dobio je otvoreno pismo od nekadašnjih čelnika Ujedinjenih nacija Butrosa Butrosa Galija i Uneska Federika Majora kojim se izražava „čuđenje da je jedini izbor spao na privatizaciju i prebacivanje tvrđave u hotel sa pet zvezdica”.

Pismo iz 2015. nije mnogo uticalo na stav poslanika u Skupštini koji su kasnije većinski podržali projekat, u vreme vlasti dugogodišnjeg lidera Mila Đukanovića.

Iz Ministarstava turizma i kulture Crne Gore BBC na srpskom nije dobio komentar, ali je vlada Dritana Abazovića prošle godine saopštila da je u projekat Mamula uloženo više od 20 miliona evra i da su zaposlene brojne domaće firme i pojedinci.

Samih Saviris, egipatski investitor i predsednik borda Oraskom grupe, od početka je govorio da žele da obnove tvrđavu, naprave luksuzni hotel, ali i sačuvaju kulturu sećanja na Mamuli koja će biti otvorena za sve.

Ovog aprila, primili su i prve goste.

Uz poštovanje istorije ostrva, ideja je da mu se da novi smisao i naprave nova sećanja za svetliju budućnost, kaže Hening Šaub, generalni direktor Mamula ostrva.

„Ideja projekta je da donese novu budućnost poznatom mestu kulturnog nasleđa, istorijskom spomeniku na ulazu u Boku, koja je pod zaštitom Uneska, kako bi region bio ponovo ponosan.

„Svaki brod koji uplovi u zaliv prolazi pored ostrva koje je bilo napušteno, pomalo tužno i sramotno mesto”, kaže Šaub, sedeći ispod suncobrana, nadomak bazena, dok septembarsko podnevno sunce prži na ostrvu.

Pod zaštitom Uneska je prirodni i kulturno-istorijski region Kotora.

Već godinama, tradicionalno se na ostrvu organizuje polaganje venaca u znak sećanje na logoraše svakog septembra.

Komemoraciju organizuje hercegnovsko Udruženje boraca OBNOR-a 1941-1945 i mesna zajednica Luštica, a od nedavno u to je uključena i kompanija OHM Mamula novih vlasnika.

Ilija Moric, predsednik mesnog odbora Uduženja boraca Narodno oslobodilačkog rata (NOR) 1941-1945 Luštica, istakao je prošle godine da je „na nama da obezbedimo da Mamula napreduje uprkos ideologiji, političkoj instrumentalizaciji ili normativnoj kritici”.

„Mamula treba da napreduje jer dok Mamula bude napredovala napredovaćemo i mi kao društvo na putu mira, razvoja i stabilnosti”, istakao je Moric, prenose Vijesti.

Kako danas izgleda Mamula?

Do ovog okruglog ostrva me dovozi hotelski gliser, posle 15 minuta vožnje od Herceg Novog.

Na kopnu prečnika 200 metara najveći deo zauzima tvrđava koju okružuje pedantno održavan vrt, zaklanjajući plažu.

Čim se od malenog doka krene uzbrdo ka zdanju od blistavog belog kamena, goste dočekuje natpis „Zakoračite u novi svet”.

Stotinak koraka dalje je druga tabla posvećena nekom starom svetu – i žrtvama logora.

„Ni mrak i memla ni glad i mučenje, ni zloglasni okupatorski sudovi i streljanja nisu slomili duh i veru u pobedu onih koji su ovde tamnovali u dva svetska rata.

„Preko 1.500 boraca i učesnika narodnooslobodilačke borbe iz mnogih krajeva naše zemlje, u vremenu od 1941.-1943. doživeli su u zatvorskim ćelijama ove tvrđave najstrašnije muke”, piše na mermernoj ploči iz perioda socijalističke Jugoslavije koju krasi petokraka.

Tokom razgledanja obilazimo zlatne slavine i mermerne kade, ali domaćini ne potenciraju na luksuzu.

Odmah mi pokazuju da je na samom ulazu u tvrđavu, naspram recepcije, napravljena zasebna Memorijalna galerija.

Do nje se stiže kroz veliku kapiju kad se pređe starinski most koji se nekad dizao i spuštao preko šanca, o čemu svedoči gvozdeni mehanizam lanca obmotanog na kotur.

U njoj bi, kako najavljuju, trebalo da budu predstavljena tri perioda Mamule – istorijski deo, dok je bila samo vojno utvrđenje, zatim Drugi svetski rat i poslednje godine sređivanja i obnove tvrđave.

„Tim prostorom se odaje počast ljudima koji su ovde bili zatočeni, da se njihova iskustva podele sa stranim gostima, ali je važno i za domaće da imaju mesto za komemoraciju”, navodi Šaub.

Ipak, kada sam posetila ostrvo, polovina spomen sobe je bila poluprazna, izložene su samo fotografije iz perioda do Prvog svetskog rata, ali su najavili da će sve biti ubrzo popunjeno.

Stranci koji dolaze u hotel dobro su obavešteni o prošlosti i znaju zašto biraju to mesto, kaže direktor.

Da se gosti koji noćenje plate od 500 do 4.000 evra osveže, imaju različite mogućnosti masaža i spa tretmana, ali i vlažne peškiriće koje na poslužavniku donose tamnoputi konobari.

Dok me vodi kroz luksuzne sobe, kojima dominiraju pastelne boje, bež, bela, i poneki svetlucavi detalj, uz biljke koje rastu na ostrvu, jedna od menadžerki ističe kako su restauraciju sproveli u potpunosti u skladu sa preporukama državnih organa, da bi se što bolje sačuvala autentičnost.

Uz jedinstven pogled na baštu ili otvoreno more, u sobama koje mirišu na blage egzotične note, uglavnom su lukovi – ogledala i drveni nameštaj, uklopiv, kako se ne bi koristili ekseri i lepak, kao i slike ili vaze različitih domaćih umetnika.

Ponosni su na činjenicu da je bilo veoma „malo invazivno”, odnosno sve što je dodato na tvrđavu je montažnog tipa i kad novi vlasnici napuste ostrvo, lako će se sve to ukloniti za nekoliko meseci.

Dodaju i da je tvrđava bila u jako lošem stanju i razrušena kad su oni došli.

„Ovde možete pronaći mnogo lepote, jer kad mislite samo na period od dve godine zatvora mislite na tamu i problematično mesto, a kad stignete na Mamulu, potpuno je suprotno.

„Svetlo, simetrično, arhitektonski dekorisano, slike su na zidovima”, kaže Šaub.

Žene i deca u logoru

U prizemnim lučnim delovima nekadašnjeg kazamata, u drugoj ćeliji s leve strane, boravio je Ivo Marković, jedan od poslednjih preživelih logoraša, koji je preminuo 2022. godine.

Tamo je bio sa samo devet godina, kada je iz Pobora, nadomak Budve, odveden sa dvojicom braće i ocem, prepričava njegov sin.

„Mamula je simbol stradanja, a onda i nepamćenja.

„Ne bih da živimo u praistoriji, živimo u moderno vreme, ali treba imati neku meru i znati šta je na prodaju”, kaže Pero Marković.

Otac mu je bio među prvima koji su stigli na logor Mamula, koji je „otvoren” kad su stigli žene i deca iz plemena Pobori, njih 110.

Iz kuće Markovića su bili Ivo, trojica braće, majka i baba.

„Najmlađi robijaš na Mamuli je bio Marko Ivov Knežević – imao je svega 14 dana kad je otišao, to je moj brat od tetke”, kaže Marković.

Ta beba i njegova majka, Markovićevi rođaci, oboleli su od tifusa u logoru.

Otac Ivo je svaki detalj iz toga perioda pamtio do detalja i prenosio na potomke.

Dok se danas uz zalazak sunca na ostrvu nudi večera od šest različitih pažljivo pripremljenih jela, svetskog renomea, Markovićevom ocu je glavni utisak s ostrva bio – velika glad.

Za čitav dan su dobijali, kaže sin, cipok, parče hleba sa čorbom koja se nije mogla jesti.

„Očev mlađi brat koji je imao pet godina, kad su mu dali porciju da jede, bacio je šolju o zid – bio je gladan, a to nije mogao da jede.

„Otac mi je pričao da ga je italijanski vojnik šutnuo i bacio ga četiri metra dalje.”

Ostaće u logoru do kapitulacije Italije 7. septembra 1943, posle čega su brzo i njihovi vojnici na ostrvu položili oružje.

Okruženo pučinom i uz jake straže, ostrvo je bilo gotovo idealni zatvor, odakle su samo retki uspeli da pobegnu plivajući.

Ekskluzivnost je prednost i za goste hotela.

Dok se danas na Mamuli sade posebni bršljani i agave, uz odabrano cveće poput lavande, Ivo Marković je tamo stekao veštine da prepozna jestive biljke od kojih se prave čajevi jer su se bobicama doslovno prehranjivali.

„Maštao je hoće li ikada imati belog hleba koliko mu je dovoljno za jedan dan, a pre rata su imali veliku stoku i nisu oskudevali ni u čemu”, kaže Marković.

Sa 48-godišnjim Budvaninom Perom Markovićem razgovaramo u bašti restorana ispod vinove loze, nadomak kojeg je porodična kuća.

Ponosno govori o pokojnom ocu, koji je kasnije postao građevinac i govorio da je „napravio varoš kuća”.

Kako kaže, Italijani su „tačno znali u glavu” ko je bio u pokretu otpora i svi rodoljubi su pohapšeni i odvedeni.

Kad je njegova baba videla poznanika Crnogorca kako predvodi italijansku vojsku, u želji da zaštiti decu rekla mu je „nemoj mi poklat’ ovu pilad”, a on ju je samo „mrko pogledao i produžio kao da je ne poznaje”.

Kada su prestali sa ubijanjima muškaraca, stiglo je naređenje da žene i decu isteraju na ulicu i odvedu u kamp Mamula.

Baš zbog svih užasa koje su ljudi tamo preživeli i pijeteta prema žrtvama, on i dalje oseća gađenje prema hotelu na ostrvu, iako je čitav život ugostitelj.

„Može da bude galerija, restoran, ali da bude hotel u ćelijama gde su ljudi iznureni, mučeni, izgladnjivani, umirali, nema to smisla.

„Verujem da u Aušvicu nema soba za spavanje”, kaže Marković.

Hoteli u nekadašnjim logorima i zatvorima retki su u svetu, ali postoje na mestima poput Norveške, Nemačke i Ukrajine.

„Kao društvo dotakli smo dno, ali bojim se da postoji i garaža i to dva nivoa ispod”, zaključuje Marković.

Na drugoj strani, Hening Šaub, inače Nemac, ističe da moderne generacije ne mogu biti odgovorne za ono što se dešavalo.

„Ali jesmo odgovorni za to kako se odnosimo i koliko poštujemo istoriju, kako bismo naučili iz nje.

„Ignorisanje i neizvlačenje lekcija iz istorije je najveća greška”, kaže on.

Nikad u more i zima na ostrvu

Za razliku od Markovića, Ljubica Seferović, udato Uljarević, nikada nije pričala o vremenu provedenom na Mamuli, ali su dve stvari ostale urezane u porodično sećanje.

„Jedna se odnosi na činjenicu da smo mi odrasli pored mora, praktično samo nas je magistrala delila.

„Na penu od mora, što kažu, a baba nikad nije ušla u more”, kaže Ljubičina unuka Daliborka Uljarević, dok stojimo na samoj plaži u malom bokeškom mestu Morinj.

Rukom pokazuje ka obližnjem brdu gde je njihova porodična kuća.

„Samo sam je jednom videla da je ušla do kolena u more, kad je moj brat koga je čuvala ušao, pa je u tom trenutku ljubav prema unuku probila tu traumu, istina nakratko.”

Još nešto je ostavilo bolno sećanje.

„Kad smo bili mali, nismo imali mnogo TV kanala, a osim jugoslovenskih, imali smo italijanske Rai 1 i Rai 2 i to nam je bio prozor u svet.

„Baba nije mogla da čuje njihov jezik, čim je čujemo da ide uz stepenice, mi smo prebacivali – ona je prvi italijanski čula na Mamuli, od fašista”, navodi Uljarević.

Slična su i porodična iskustva Novljanke Olivere Doklestić, ćerke nekadašnjeg logoraša sa Mamule.

Dok sedimo u starom gradu Herceg Novom, ispod sahat kule, pokazuje mi da je u blizini bila njihova banka, da potiče iz imućne porodice.

Deda Lazar je bio direktor, a otac Mirko i stric Špiro činovnici u banci.

Dok je stric bio komunista, deda je bio „kraljev čovek” za vreme Kraljevine Jugoslavije i jedan od čelnika Herceg Novog u to vreme, napominje.

Iako sa različitih strana, svi su učestvovali u pokretu otpora na početku Drugog svetskog rata i već 1941. uhapsile su ih okupacione italijanske vlasti, a početkom 1942. odvedeni su u logor na Mamulu.

„Ko je to prodao za luksuzni hotel, nije tamo nikad bio preko zime: tamo su valovi od preko deset metara, tu se spoji nebo i more.

„U najidealnijim uslovima je tamo težak život, a kamoli kad ste robijaš i kad vam je sve oskudno od vazduha, vode, hrane, kretanja”, kaže Doklestić.

Jedno vreme je njen otac na Mamuli boravio sa ocem i drugim bratom Đorđem.

„Njih je bilo više od 50 u ćelijama, koje su jezovite i sad kad se uđe u potpunom komforu, a kamoli tada.

„Onaj ko je stigao prvi, imao je krevet i bio je sretan čovek, imao je improvizovni ležaj. Oni koji su kasnije dolazili ležali su na zemlji ili ćebetu”, kaže Doklestić.

Simbol poraza

Hotel Mamula neće raditi u zimskom periodu, a ni tokom posete nisam srela mnogo gostiju.

„Za mene je sada Mamula simbolika poraza svih nas pojedinačno da sačuvamo nešto što je deo i naših života i što će se prenositi i na neke koji dođu posle.

„I poraz države koja nije imala senzibiliteta prema sopstvenim žrtvama, već se opredelila da nešto što bi trebalo da bude deo istorije i kulture sećanja ima svoj izraz u evrima”, kaže Daliborka Uljarević, aktivistkinja i unuka logorašice na Mamuli.

Njena baba Ljubica je bila zatočena kao devojčica od 14 godina, zajedno sa sestrom i majkom i desetinama poznanika, rođaka i komšija.

Novčani izraz bio je u milionima, što je država brzo prihvatila.

Švajcarsko-egipatska kompanija Oraskom je ponudila zakup na gotovo pola veka i cenu od 1,5 evra po kvadratnom metru za zemljište i 0,9 evra za akvatorijum, plus investicioni projekat od 15 miliona evra i otvaranje do 200 radnih mesta.

Data je i projekcija ostvarivanja ukupnih direktnih prihoda u prvih deset godina u visini od 7,5 miliona evra.

Predsednik borda Oraskoma Samih Saviris izjavio je 2018. da očekuje da novi koncept zadovolji i najveće kritičare, jer će meštani moći da budu ponosni na očuvano nasleđe.

„Ovaj koncept će omogućiti ljudima da dođu i vide istoriju ove tvrđave, da vide šta se od istorije može napraviti i verujem da će ovaj muzej u okviru tvrđave biti atrakcija za celi Bokokotorski zaliv, jer će ljudi uživati u mogućnosti da brodom dođu na ostrvo, da posete muzej na pola sata-sat, da zatim ručaju, a potom da se vrate”, rekao je Saviris.

Puno nade novi vlasnici polažu u marketing, besplatno su dovodili hiljade ljudi iz Crne Gore da vide novi koncept Mamule pre nego što su stigli prvi gosti, a od meštana su tražili da im pomognu u prikupljanju dokumenata i fotografija o istoriji.

„Mnogi kad dođu ovde kažu `ovo nisam očekivao`”, kaže Šaub.

Time se polako menja imidž ostrva u javnosti, a ostaju otvoreni za svakog ko želi da popije kafu ili zakaže večeru na tvrđavi, kako kažu, „po pristupačnim cenama”.

Kada u okruglom atrijumu sa koncertnim klavirom i staklenim sfernim svodom, organizuju koncerte klasične muzike, oni su besplatni, naglašavaju iz Mamule.

Kapaciteti su vrlo ograničeni.

Imaju 26 soba i šest apartmana, ritualnu sobu uz zasebnu plažu, ali idealni gost im, ističu, nije ekscentrični milioner koji želi nešto drugačije, već neko ko želi jedinstveno iskustvo u luksuznom rizortu u tvrđavi.

---

ZAŠTO JE IZGRAĐENA TVRĐAVA MAMULA?

Geostrateški značaj Boke kotorske ogleda se u blizini Otranta, koji je pomorski put ka Mediteranu.

Otrantska vrata su moreuz koji spaja Jadransko i Jonsko more, a razdvaja Balkansko i Apeninsko poluostrvo.

Zato ne čudi da su se na prostoru Boke kotorske smenjivali osvajači od Grka, Ilira, Saracena, Mlečana, Osmanskog carstva, Francuza, Italijana, Austrijanaca do Nemaca, napominje Radojica Pavićević, potpukovnik u penziji.

„Svi koji su se osetili dovoljno jakim, oni su posegli za Bokom kotorskom”, kaže on za BBC na srpskom.

Usled političkih previranja i razvoja mornarice od polovine 19. veka, Austrougarska odlučuje da napravi ratnu luku Boka kotorska koju je neophodno valjano zaštiti.

„U periodu od 1852. do 1882. razvija se sistem od 130 utvrđenja, koji zatvara sve pravce prema bazi s kopna i sa mora.

„Utvrđuju kompletnu teritoriju koju su imali na ovim prostorima i prave jedan fascinantan sistem, vojničkom logikom ugrađen u prostor”, objašnjava Pavićević, poredeći celinu sa „fantastičnim satnim mehanizmom, gde je svaka tvrđava jedan od zupčanika”.

Na samom ulazu u zaliv grade se tri manje tvrđave: Arza na polustrvu Luštici, Mamula na ostrvu Lastavica i Punta Oštro na susednom poluostrvu, danas poznatom kao Prevlaka.

U periodu od 1850-1853, pod rukovodstvom Lazara Mamule, austrijskog barona i artiljerijskog generala, izgrađen je ovaj pojas, po kome je ostrvsko utvrđenje dobilo ime.

Napravljena za smeštanje velikih topova sa malim dometom, koji su već u narednoj deceniji prevaziđeni, Mamula i obližnje dve tvrđave su ubrzo postale neupotrebljive.

„Mamula je od njenog nastanka do prestanka postojanja Austrougarske monarhije bila vojni objekat, naoružana i sa vojnicima.

„Ona nije bila logor ili zatvor, ona je samo povremeno korišćena za to, jer je imala viška prostora”, kaže Pavićević, autor nekoliko monografija o tvrđavama u Boki.

Kad je došlo do pobune mornara Austrougarske 1918. godine, učesnici pobune koji su uhapšeni smešteni su u tvrđave Mamulu i Puntu Oštro, dodaje on.

„Kad je Mamula predata vojsci Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918, pa sve do 1942. ponovo je vojni objekat, sve dok je Italijani ne pretvore u logor.”

Izleti i zapuštenost

U vreme komunističke Jugoslavije, tvrđava je uglavnom bila prepuštena sama sebi.

Iako su socijalizam i antifašizam bili glavni postulati države, iz udruženja boraca nije pokrenuta inicijativa da se tamo napravi spomen obeležje, osim ploče.

Redovni obilasci i komemoracije boraca i potomaka na ostrvu započeli su tek pre petnaestak godina na predlog Ive Markovića, kaže njegov sin.

„On je uvek govorio ‘posećuje se Jasenovac, a mi na vratima kuće imamo koncentracioni logor i ne posećujemo ga'”, dodaje Marković.

Mnogi Novljani su ostrvo doživljavali kao oazu gde su decenijama išli na izlete, druženja, roštilj i kampovanje, ali je zdanje narušavao zub vremena.

Neki su se tamo prvi put poljubili, navodi se u filmu Mamula all inclusive.

Ipak, stepenice su bile odvaljene, kamenje poispadalo, a dešavalo se da se posetioci povrede na ovom pomalo nepristupačnom mestu.

Strašnom prikazu Mamule doprineo je i horor film snimljen pre nekoliko godina na ostrvu.

Od tih scena, danas nema ni traga ni glasa.

Mamula all inclusive

Otkako je čuo „bizarnu” priču o zakupu Mamule, novinar Aleskandar Reljić poželeo je da uradi film, zamislivši „mesto dekadencije”.

Posle višegodišnjeg snimanja, nastao je film ironičnog naziva Mamula all inclusive koji prikazuje nezadovoljstvo bivših logoraša i tihu patnju boračkih organizacija otkako je ostrvo dato u zakup stranim vlasnicima.

„Mamula je danas simbol gluposti, bezobzirnosti i arogancije.

„Ona je paradigma raspada sistema vrednosti i činjenice da je novac jedino merilo vrednosti, koji briše sve pred sobom, i gazi, i pljuje po svemu, i po žrtvama, i po istoriji, i po kulturi, i po identitetu”, kaže reditelj u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Daliborka Uljarević, direktorica Centra za građansko obrazovanje, idejna je tvorkinja filma Mamula all inclusive.

Smatra da je bilo bolje da je na tom mestu napravljen muzejski ili memorijalni prostor koji bi pričao priču o mestu izuzetne arhitekture i istorije, uz restoran ili mesto gde bi posetioci mogli nešto da kupe.

To bi sačuvalo od zaborava sve što se dešavalo, a i donosilo bi dovoljno prihoda, uverena, je, imajući u vidu broj brodova i kruzera koji posećuju Boku.

Ćerka nekadašnjeg robijaša sa Mamule sa setom posmatra ostrvo od koje je, iz Herceg Novog, deli pojas dubokog, modrog mora.

Toliko duboke i bolno modre bile su i podele o budućnosti jedinstvenog mesta.

„Više stranci razumeju značaj Mamule, nego naši iz vlade ili opštine”, kaže Olivera Doklestić.

Ipak, meštani koji nisu direktno uključeni ne protive se tako snažno novoj koncepciji, posebno zbog obnovljene tvrđave, navodeći da treba gledati u budućnost, a ne ostati zaglavljen u prošlosti.

Iz hotela tvrde da su ih pojedini pitali i za zaposlenje.

Posle godina negodovanja, i Doklestić se polako miri sa sadašnjom situacijom.

„Ovo samo može biti gore, neka bog poživi te strance. Da mi to uzmemo bilo bi još gore, iskreno da vam kažem”, zaključuje Doklestić.